|
Joined: 07 Apr 2008
Posts: 1126
|
извор: Политика, 28.02.2019.
Надлежни данима не одговарају на питања која се односе на скандалозних 300 тона животињског отпада наталоженог у бившој Ветеринарској установи „Глутин”
Да је Стивен Кинг, писац хорор бестселера, случајно 2004. године забасао у палилулске врбаке у Падинској скели, имао би сигурно много већу инспирацију за свој роман „Врећа костију”. Уместо вреће тамо би затекао вагоне избелелих остатака крупне и ситне стоке.
Али, он је књигу објавио шест година раније па није имао ту прилику да се упозна са хорором у комплексу бивше Ветеринарске установе „Глутин”. На том месту већ 15 година лежи око 300 тона животињских остатака. Нису коске на том месту „усамљене”. У некадашњем фабричком кругу који се простире на 330 ари налазе се и остаци различитих врста хемикалија. Неке су се разлиле по тлу, неке су и даље смештене у већ распаднутим врећама, бурадима... А да ли су опасне и колико – то се још не зна.
Прошле седмице простор у близини природног канала Визељ, како незванично сазнајемо, обишао је инспектор Министарства заштите животне средине, али осим костију он ништа друго није приметио.
Пре шест дана поставили смо питања овом министарству да ли је инспектор излазио на терен, да ли су узети узорци хемикалија, да ли се зна о којој количини је реч. Питања су се односила и на надлежности о кретању животињског отпада у случајевима када су предузећа попут „Глутина” очерупана, односно у стечају, али одговора до данас нема.
Како инспектор у бетонским каналима није видео мазут, стврднуте кристалисане материје у плавим пластичним кесама, разливене хемикалије и бурад у некадашњој „Кожари”, не знамо.
Овај отпад гледају и са њиме живе већ деценију и по житељи Падинске скеле. Он се од њих налази на око 500 метара, трује им земљу, загађује воду. Канал Визељ, поред којег су разбацане кости и хемикалије, годинама користе и кајакаши за тренинг.
Додатно узнемирава и то што откривене кости нису сасвим „очистили” снегови и кише. Када се мало помере површински комади на три огромне гомиле, виде се остаци животињских плећки, ногу, глава на којима још висе тетиве, комади меса, коже, длака...
Колико су оне опасне, да ли могу да изазову заразу или неке сличне тегобе по здравље – није познато.
Објашњења на слична питања нису стигла ни из Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде које је по слову закона надлежно за кретање животињског отпада. Они су 20. фебруара рекли да је предузеће „Глутин” у стечају, због чега немају ингеренција над њим, а да се утврђује где је новац који им је ово министарство још 2012. године определило за уклањање костију. У њиховом писаном одговору, иако смо тражили саговорника, стоји да су за овај проблем задужени органи локалне самоуправе, односно града. И на питање колико је издвојено новца и када је покренут поступак којим би се утврдило где су завршиле паре остали смо без одговора.
Поново смо се пре шест дана обратили и надлежнима у Градској управи. Занимало нас је шта ће град да уради поводом одбачених костију и да ли ће се састати са неким из Министарства пољопривреде како би се решио овај дугогодишњи проблем, а еколошка бомба уклонила. И са ове адресе нема одговора.
Један од наших циљева је да Србија испуни услове да би могла да прође поглавље 27 у вези са животном средином, једно од важнијих поглавља када је реч о пријему у Европску унију. Да ли ће се и када тај пријем догодити, можда није толико важно колико је битно да се постарамо да окружење у коме живимо буде чисто и здраво, а не да на сваком ћошку гледамо кости, пластику или бурад са опасним хемијским отпадом.
У међувремену смо незванично сазнали да су, ипак, инспектори за заштиту животне средине из града обишли овај терен и детаљно фотографисали и кости и хемикалије. На терен се јуче поново запутио и инспектор Министарства заштите животне средине и, како нам је речено, упознао се са стањем у комплексу „Глутина”.
Збрињавање животињских костију и хемикалија изгледа да је покренуло много питања, али за сада без одговора. Једно од њих је шта се ради са одбаченим отпадом који се налази у предузећима у стечају или оним која су већ угашена и ко је надлежан за његово уклањање. Изгледа да основно начело у Европској унији када је реч о животној средини „загађивач плаћа”, по коме би онај ко загади околину требало и да плати уклањање отпада, није најбоље за решавање овог проблема на нашим просторима. Многа од предузећа у чијим се двориштима налазе опасне материје више не постоје, не зна се ни њихов власник, а отпад и даље загађује нашу околину. |
|
|
