|
Joined: 07 Apr 2008
Posts: 1126
|
izvor: bizlife.rs
Burn out èesto prevodimo kao - pregorevanje, sagorevanje, ili izgaranje na poslu. Meðutim, skoro nikada neæete èuti nekog da kaže – sagoreo sam na poslu. Kako onda da ovaj sindrom prepoznamo kod sebe ili drugih? Indikatori stresa mogu biti podjednako fiziološki, psihološki i bihejvioralni (promene u ponašanju).
„Fiziološki simptomi su najèešæe iscrpljenost, nesanica, promene apetita, smanjenje libida, pad imuniteta, glavobolje, visok pritisak… Psihološki simptomi sagorevanja su oseæaj ’praznine’, poremeæaji pažnje, teškoæe sa koncentrisanjem na zadatak, zaboravljanje, smanjeno samopoštovanje, nervoza, preosetljivost… Promene u ponašanju se evidentiraju kao smanjena efikasnost na poslu i veæi broj grešaka pri radu, poveæano odsustvovanje sa posla, kašnjenje na posao, povlaèenje u sebe i izolacija od drugih, nepopustljivost i krutost u odnosima, agresivnost…”, za BIZLife objašnjava psiholog Goran Bogdanoviæ. Prema njegovim reèima osobe koje su izložene sagorevanju èesto su jako negativno nastrojene, te je i njihova komunikacija uglavnom usmerena na iznošenje negativnih komentara na raèun posla i kolega, kritizerstvo i samosažaljevanje.
Iako osobu koja je izložena sagorevanju na poslu zamišljamo kao frustriranu i besnu, zanimljivo je da, kroz brojna istraživanja i struène tekstove, nailazimo na podatak da su cinizam i apatija èešæe karakteristike. „Frustracija i bes karakterišu poèetne faze reakcije pojedinca na stresore koje nameæe poslovno okruženje. Izgaranje se javlja kao odgovor na preterani i prolongirani stres koji pojedinac svakodnevno trpi na poslu, i to je veæ faza koju karakteriše psihièka, fizièka ili sveopšta iscrpljenost i psihièko stanje u kome dominira uverenje da se zbivanja ili okolnosti ne mogu kontrolisati i da se na njih ne može uticati. Motivacija osobe je na jako niskom nivou ili ne postoji, pojedinac je preplavljen negativnim emocijama a neretko i emocionalno ’prazan’ uz sveprisutan oseæaj beznadežnosti. Takvo stanje se još u psihologiji naziva i ’nauèena bespomoænost’. Jasno je onda zašto osoba u stanju “sagorelosti” reaguje apatijom i cinizmom”, ukazuje Bogdanoviæ.
U struènoj literaturi kao najugroženije profesije navode se one koje su primarno usmerene na rad sa ljudima – lekare i ostalo medicinsko osoblje, psihologe, socijalne radnike, defektologe… pre svega zbog karakteristiènog ’emocionalnog naboja’ koji karakteriše ove poslove. Ipak, danas se sindrom izgaranja dovodi u vezu sa svim profesijama koje se prepoznaju kao stresne bilo da je u pitanju visok nivo odgovornosti, obim poslova ili vremenski rokovi u kojima se odreðeni radni zadaci moraju obaviti.
I same osobine liènosti, kao što su emocionalna stabilnost, potrebe, specifièni stavovi i uverenja o sebi, drugima i životu uopšte, utièu na rizik da se jave simptomi sagorevanja. Bogdanoviæ smatra da su pod ovim rizikom najèešæe mlaðe osobe, ambiciozne, koje usled nedovoljno praktiènog iskustva nemaju realna oèekivanja od posla. Sklone su da se identifikuju sa poslom i svoje lièno samopoštovanje grade na temelju poslovnog (ne)uspeha, još uvek su emocionalno nezrele, i nemaju izgraðene adekvatne mehanizme prevladavanja.
U idealnim uslovima u prevenciji sagorevanja trebalo bi da uèestvuje i poslodavac, a ne samo zaposleni. To bi znaèilo da bi poslodavci trebalo da prepoznaju rizike i simptome sagorevanja kod svojih zasposlenih, a zatim da reaguju organizacionim promenama kod kojih je akcenat na poboljšanju meðuljudskih odnosa i stvaranju podržavajuæeg ambijenta u kolektivu. Prema mišljenju našeg sagovornika to podrazumeva pravednu raspodelu posla, postojanje dobre mreže komunikacije, protok informacija, adekvatne sisteme nagraðivanja, edukaciju zaposlenih...
Pošto ovakve promene nije uvek lako izvesti, pogotovo u velikim kolektivima, potrebno je znati šta svako od nas, kao pojedinac, može da uradi kako bi spreèio ili otklonio simptome sagorevanja.
„Prvi korak je da razmislite kako dešavanja na poslu utièu na vaš san, na odnose u porodici, na ishranu, na raspoloženje...Sastavite spisak aktivnosti koje vas iscrpljuju i frustriraju i onih koje vam vraæaju energiju i èine vas sreænim. Dajte sebi zadatak da svakog dana uradite više stvari u kojima uživate i budite uporni u tome. Postavite sebi realne ciljeve i priznajte sebi da niste svemoguæi. Dozvolite sebi da ponekad i pogrešite. Ohrabrujte sebe u svakom pogledu, ali nauèite da kažete NE”, savetuje Bogdanoviæ i istièe da se u težim sluèajevima koji dugo traju preporuèuje psihoterapijski tretman. Meðutim, uz kvalitetno provedeno slobodno vreme (slušanje muzike, èitanje, šetanje, sport, hobiji…), korišæenje kraæih odmora, izleta, ali i posveæivanje pažnje kolegama na poslu, razmenjivanje mišljenja i emocija, šala, sagorevanje je itekako moguæe prevaziæi. Svi smo se uverili da su ponekad dovoljni osmeh i lepa reè da lakše obavimo zadatke koje posao svaki dan stavlja pred nas.
Depresija ili sindrom sagorevanja?
Kljuèna razlika je da se sindrom izgaranja vezuje samo za funkcionisanje pojedinca na radnom mestu.
Naš sagovornik naglašava: „Kada je u pitanju depresija godišnji odmor na nekom egzotiènom ostrvu u all-inclusive aranžmanu verovatno ne bi dao željene rezultate, dok bi u sluèaju izgaranja svakako uticao da se simptomi drastièno ublaže ili potpuno nestanu. Naravno, nije nemoguæe da se simptomi izgaranja koji traju predugo zaista i razviju u depresiju.“ |
|
|
