|
Joined: 07 Apr 2008
Posts: 1126
|
autor: Istok Pavloviæ, Politika, 04.06.2016.
Оног момента када само мало савијемо главу да видимо шта има ново на телефону, њена тежина у односу на нашу кичму постаје петнаест килограма – три пута више
Пре неколико месеци почео сам да осећам повремене болове у леђима, али нисам придавао томе превише значаја. „Вероватно је од седења”, помислих. „Уз мало вежбања и физичке активности, проћи ће”. Међутим, нисам ни помишљао да је узрок мојих болова једна општа епидемија за коју ретко ко зна, а која се шири брже од грипа и вариоле вере заједно. У питању је специфичан синдром повреде врата услед свакодневног спуштања главе због гледања у мобилни телефон. Ова појава данас је толико честа да је добила и свој назив: „text neck” (текстуални врат), што би се могло превести као „бол у врату услед куцкања порука”.
Највећи светски медији као што су „Гардијан” или „Њујорк тајмс” тек недавно су почели да пишу о овом проблему, који је много озбиљнији него што делује на први поглед. Млади људи и деца највише су захваћени овом епидемијом, што није ни чудо када се узме у обзир да проводе скоро цео дан са главом зароњеном у мобилни телефон. Ми заправо нисмо ни свесни ове појаве јер је свуда око нас као нешто нормално.
Погледајте само људе на било којој аутобуској станици. Више од половине њих има положај тела такав да им је глава дубоко савијена и спуштена док се дописују са пријатељем, читају шта има ново на интернету или играју неку игрицу. Цела генерација „миленијалаца”, о којој сам већ писао раније, живи овако. На први поглед, рекло би се да то и није толико страшно – људи раде и много горе ствари од спуштања главе па им ништа не фали. Међутим, лекари и физиотерапеути изнели су податке о томе шта се дешава с нашим телима у том тренутку и цифре које ћу сада изнети су веома забрињавајуће.
Тајна је у томе што је наша глава у просеку тешка око пет килограма када је у нормалном, усправном положају, и наша кичма је прављена да држи такву тежину. Оног момента када само мало савијемо главу да видимо шта има ново на телефону, њена тежина у односу на нашу кичму постаје петнаест килограма – три пута више. Када се удубимо у читање или дописивање са пријатељима, ми тада потпуно савијемо главу и тежина којом оптерећујемо нашу кичму достиже скоро тридесет килограма – шест пута више од нормалне. Ово делује потпуно невероватно, али физика полуге је таква. Ако узмемо куглу за куглање, можемо да је држимо на рамену веома дуго, али ако пробамо да је држимо са испруженим рукама испред себе, нећемо дуго издржати.
Практично, ово је исто као да неколико сати дневно стојимо са окаченом стеном око врата. Још страшније је што су углавном деца и млади људи управо они који највише шетају наоколо с тим невидљивим стенама. Лекари извештавају да деца из средње и основне школе чине половину од свих пацијената који се јављају због овог проблема.
Просечан човек проведе око 700 до 1.400 сати годишње у овој пози, а код деце и тинејџера то може бити и до пет хиљада сати. Иронично, наше тело осећа овај терет, али је то што се дешава у нашим мобилним телефонима довољно занимљиво да мозак просто игнорише ово физичко мучење и не жели да га прекине. Људи нису свесни колико дуго стоје фиксирано у тој пози.
Последице почну да се осећају пре или касније, а када се то деси, потребне су терапије и специјалне вежбе на које и ја сада идем. Кичма поприма другачији облик, дешава се низ ствари за које нисам стручан да бих писао детаљно, али је, у сваком случају, веома опасно. Ако се на време не одреагује, млади људи добијају грбава леђа и све оне појаве које су се раније дешавале само код најстаријих особа.
Која су решења за овај проблем? Наравно, престанак коришћења телефона био би најбоља солуција, али то није реално. Најчешће решење које предлажу лекари јесте да се глава што мање нагиње надоле док користимо телефон. Ово можемо да изведемо тако што подигнемо телефон у висину очију и евентуално нађемо неки наслон за руку. Други начин је да спустимо поглед, а не целу главу. Ако проценимо да ће нека комуникација потрајати, боље је да ту особу позовемо и испричамо све што имамо за неколико минута, уместо да се пола сата дописујемо. Такође, многе апликације за дописивање, као што је „вајбер”, имају могућност да се порука сними као на диктафону и пошаље, уместо да се куцка.
На „Јутјубу” се могу наћи разне вежбе и опширнија објашњења овог синдрома. У сваком случају, надам се да ће читаоци на време видети овај текст, а посебно је битно да се објасни деци јер се њихов цео свет данас налази у мобилном телефону. |
|
|
